ОШ "БОРА СТАНКОВИЋ" - Јелашница
ЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ

Знам све о њој

JELKA

 

images
 

 U januaru nailazim na bačene novogodišnje jelke.

 

Leže pred kapijama polomljenih grana sa pokojim zaboravljenim, napuklim ukrasom što tajanstveno svetluca među crnim vrećama đubreta.
A samo pre dvadesetak dana išli smo na pijacu da kupimo našu jelku! Birali smo je dugo i pažljivo među posečenom šumom; okretali je sa svih strana, širili joj grane, merili visinu…

Odakle je ova jelka? Sa Romanije ! U granama joj još zavijaju vučiji urlici Crvenih stjena.

A ova ? Sa Tare. Ukus mećave i katuna. Šum ledenih potoka.

Ova je sa Zlatibora! Jos je živa: niz stablo joj padaju lepljive, teške suze smole.

Neka je sa srećom! – rekao je brkajlija koji je posekao.
Nosili smo je ponosno kroz grad, vukli uz stepenice i postavili na počasno mesto u sobi. Kitili smo je kuglama i srebrnim girlandama. Palili sveću u njenu čast. Nazdravljali joj. Polagali poklone pod njeno granje. Hvalili se njenom lepotom pred gostima. Divili se njenom stasu. Milovali je, dodirivali, mirisali. Obožavali je.

I mada je Nova godina prošla, bilo nam je žao da se rastajemo, od tog čudesnog drveta. Onda je naglo počela da se suši.

Venula je na naše oči.

Najpre smo poskidali ukrase.

Branila se, bodući nas u dlanove sasušenim iglicama, koje više nisu bile nežno zelene, već žutosmeđe i oštre, gotovo pakosne. Ko je imao peć, iscepao je jelku i naložio je. Izgorela je dostojanstveno, okićena poslednji put poslednjim iskrama.

Ko nije imao peći, izbacio je onako oglodanu i ogoljenu pred kuću, da je odnesu đubretari.

Ne govorite mi samo o ljubavi !

Znam sve o njoj.

                                     Momo Kapor